Bilo koji političar iz Sarajeva koji bi danas pokušao graditi kompromisnu strategiju sa Republikom Srpskom automatski je suočen sa optužbom za pakt s samim Đavolom. Neuspeh umerene linije SDA, a uspeh ekstremista poput Silajdžića ili Lagumdžije, najbolje to dokazuje.

Ni o „okupaciji" Sarajeva nema osnova da se govori jer nikada tokom rata ni jedna ni druga nacionalna strana nije kontrolisala čitav grad, a valjda su i Srbi imali pravo na jedan njegov deo. Štaviše, muslimani su neprestano neuspešno pokušavali da pomere liniju razgraničenja.

Aliji je bilo više stalo do Baščaršije i Begove džamije nego do cele BiH, a Milošević mu je u Dejtonu izašao u susret i izazvao gnev rukovodstva RS. Ispostavilo se da je to bila žrtva teške figure za dobitak partije: Sarajevo je izgubljeno da bi opstala RS.

Ako političari Bosne i Hercegovine ne učine nešto da promene svoju političku nacionalnu retoriku koja razdvaja ljude i ne bore se protiv percepcije da su njihovi ljudi ratnohuškački čovekomrsci, onda ona misao da je međuetnička mržnja jedina svetla tačka može da se pokaže tačnom.

Sa takvim stavom, BiH bi mogla biti dovedena u poziciju predratnog stanja: Bošnjaci i Hrvati će izglasati ulazak BiH u NATO alijansu, ne mareći za suprotan stav građana RS, pa iz toga crpeti „legitimitet“ da pozovu NATO snage da, je li, uvedu celu BiH u svoje okrilje.

Osim elementarne personalne dimenzije, „sukob“, logično, ima i interesnu konotaciju. Ona se ogleda u Komšićevom negodovanju povodom činjenice da sadašnji predsjednik SDP-a, preko tandema Marin Ivanišević – Damir Hadžić usmjerava sve finansijske tokove.

Zoran Milanović je došao kao premijer već evropske Hrvatske, sa u Briselu već licenciranim poznavanjem nepisanih standarda i procedura za uspostavljanje hrvatske ravnopravnosti u Federaciji, bez potrebe za Mesićevim glumatanjima.

Nepoznato je i kakav to „kredibilan napor“ u rešavanju ovog problema očekuju u Briselu, izuzev ako to nije poslednja poruka iz Saveta Evrope da je „dejtonski Ustav BiH donekle zastario, jer ne garantuje jednaka prava svima”.

Moć Euleksa i separatističko-terorističkih institucija “nezavisnog Kosova” zavisi od pristanka, poslušnosti, pokornosti i saradnje Srba. Bez učešća Srba izvori njihove političke moći neće moći da se napajaju i biće nemoćni da sprovedu svoje planove.